logo-babun

[... proizvoda]
Naslovna » Prikazivanje članaka po tagu krija joga
petak, 26 novembar 2010 21:14

AUTOBIOGRAFIJA JEDNOG JOGIJA - Jogananda

Paramahansa Jogananda, učenik Šri Juktešvara, koji pripada lozi učitelja čiji je začetnik legendarni večni jogin Babađi, u knjizi opisuje svoje susrete sa himalajskim joginima, svoje naukovanje kod Šri Juktešvara, susret sa besmrtnim Babađijem i svoje prosvetljenje. To je ujedno i jedan od najlepših literarnih opisa samadija, najvišeg stanja svesti koja ljudska bića mogu dostići.

Objavljeno u Istočnjačka učenja
sreda, 15 jun 2011 21:12

O sreći - Jogananda

paramhansa-jogananda„Ako ste izgubili nadu da ćete ikada više biti srećni, oraspoložite se. Nikada ne gubite nadu. Vaša duša, kao odraz večno radosnog Duha, jeste sama po sebi čisti izraz sreće. Otvorite dveri smirenosti i otkrićete u sebi blještavo sunce radosti.“ Paramhansa Jogananda

Objavljeno u Naslovna strana
četvrtak, 17 februar 2011 08:44

Paramhansa Jogananda

Paramahansa Jogananda je indijski jogi i guru koji je mnoge Zapadnjake uveo u meditativne tehnike krija joge.

Jogananda je rođen u Gorakpuru, država Utar Pradeš, Indija, u porodici posvećenih bengalskih kšatrija.

Prema rečima njegove mlađe sestre, Sanande, od svog najranijeg doba Mukunda je bio natprosečno svestan spiritual­nog sveta.

U svojoj mladosti nailazio je na mnoge indijske mudrace i svece u potrazi za prosvetljenim učiteljom koji će ga voditi na duhovnoj stazi.

Njegova potraga završila se  kada je, 1910. godine, sreo svog gurua, Šri Juktešvara Girija. Jogananda je tada imao sedamnaest godina. Svoj prvi susret sa Juktešvarom on je opisao kao obnavljanje odnosa koji je trajao kroz mnoge inkarnacije.

Kasnije mu je Juktešvar objasnio da je, zbog naročitog zadatka, poslat k njemu po nalogu mahavatara Babađija.

Nakon završetka školovanja proveo je dosta vremena u Juktešvarovom ašramu  u Serampuru.

Godine 1915. položio je zavet Reda Svamija i postao Svami Jogananda Giri.

1920. je, kao indijski delegat, otputovao u Sjedinjene Države na Međunarodni kongres religioznih liberala koji se održavao u Bostonu. Te iste godine je osnovao i duhovnu zajednicu „Self-Realization Fellowship“  sa namerom da po svetu raširi učenje o drevnim indijskim praksama i filozofiji Joge. Narednih nekoliko godina predavao je i podučavao na Istočnoj obali, a 1924. godine je krenuo na međunarodnu turneju. Hiljade ljudi je odslušalo njegova predavanja. Narednih godina, u Los Anđelesu, Kalifornija, osnovao je svoj spiritualni centar, koji je postao spiritualno i administrativno središte njegovog duhovnog rada.

1935. godine, vratio se nakratko u Indiju da poseti Juktešvara i pripomogne njegovom radu. Tokom ove posete, kao što je opisano u njegovoj autobiografiji, susreo se sa Mahatmom Gandijem, bengalskom sveticom Anandamoji Ma, dobitnikom Nobelove nagrade Čandrasekara Venkara Ramanom i nekolicinom učenika Juktešvaravog legendarnog učitelja, Lahiri Mahasaje. Juktešvar ga je tada pro­izveo u monaški rang Paramahan­se (uzvišeni labud), što je titula koja označava najviše duhovno postignuće.

Nakon svog povratka u Ameriku, nastavio je da predaje, piše i podiže duhovna središta na jugu Kalifornije.

Izvesno vreme pre smrti, najavljivao je kako je vreme da napusti ovaj svet.

7. marta 1952. godine,  prisustvovao je svečanoj večeri kod indijskog ambasadora u Ame­rici. Na kraju prijema Jogananda je govorio o Indiji i Americi, izražavajući svoju nadu u „Ujedinjeni svet“ koji će u sebi sadržavati najbolje osobine „pragmatične Amerike“ i spiri­tualne Indije. Kada je završio svoj go­vor, Jogananda je pročitao svoju poemu Moja Indija.  Kod poslednjih reči poeme skli­z­nuo je na pod,  pogođen srčanim udarom.

Njegovi učenici svedoče kako je Jogananda često govorio da je to najlakši način da se napusti ovaj svet i da će baš na taj način umreti...

Objavljeno u O autorima
četvrtak, 09 jun 2011 10:44

KAKO UVEK BITI SREĆAN - Jogananda

Ova knjiga nije knjiga recepata kojih se treba doslovno pridržavati da bi se pronašla trajna sreća. Ona daje opšte, a istovremeno i duboko lične savete koje svako od nas može i treba da primeni na svoj način i u skladu sa svojim potrebama. Stoga je tako treba i čitati: ne sa očekivanjima da ćemo u njoj naći konkretna i konačna rešenja za sve svoje probleme, već kao univerzalna uputstva i putkokaze koje svako čita i tumači na sebi svojstven način.