Zrelost

Godine 1901. uz pomoć oca i nekih bogatih rođaka, osamnaestogodišnji Morihej se uputio u Tokio da tamo potraži svoju sreću. Imao je uspeha i razvio sopstveni biznis, ali gradski život nije bio za njega. Napokon je Morihej predao svoju firmu zaposlenima i, ne sastavivši u gradu ni godinu dana, vratio se bez prebijene pare u Tanabe. Tokom svog boravka u Tokiju počeo je da uči  buđucu, tradicionalnu japansku borilačku veštinu, a takođe se bavio i zen meditacijom u jednom hramu u Kamakuru-u.

Oktobra 1902. Morihej je oženio Hacu Itogavu. Zatim se 1903. prijavio u vojsku i bio poslat u jedan puk stacioniran u Vakajami. Sukob između Japana i Rusije se zahuktavao pa je postalo očigledno da će doći do oružanih sukoba između dve zemlje. Ispoljavajući žestoku borbenost, što je bila kompenzacija za njegov nizak rast, jer je Morihej imao svega metar i pedeset i šest sentimetara, dakle, manje od minimuma potrebnog za vojnu službu odnosno za prolaz na testu fizičke spremnosti koji u prvi mah nije uspeo da položi, Morihej je postao izuzetan vojnik u trenutku kada je konačno ušao u vojsku: marširao je, pucao i vežbao bolje od svih drugih vojnika u svom puku. Godine 1904. zaista je izbio rat između Japana i Rusije, a Morihej je 1905. poslat na Mandžurijski front. Njega nisu puštali da učestvuje u glavnim bitkama zato što je bio jedini sin u svojoj porodici, ali je kao pripadnik vojne policije učestvovao u akcijama protiv kineskih bandita. Rat se završio brzo (ali sa mnogo krvi prolivene sa obe strane) i već 1905. Japan je izvojevao pobedu.

Borilačke veštine

Godine 1909. Morihej je pao pod pozitivan uticaj eskcentričnog Ku­ma­gusu Minakata (1867-1941), povratnika koji se vratio u Tanabe nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu. Morihej od Kumagusua nije dobijao pacifističke ideje jer je ovaj bio izbačen iz Britanskog muzeja kada je udario jednog kolegu istraživača zbog rasističke primedbe, ali je bio inspirisan Kumagusuovim širokim obrazovanjem, internacionalnom vizijom i spremnošću da prihvati svaki izazov.

Godine 1915. Morihej se susreo sa izuzetnim Sokaku Takedom (1859-1943) velikim učiteljem daito rju aiki đucua. Sokaku je bio oličenje poslednje generacije starih ratnika. Rođen u Aizu (mesto koje se nalazi u današnjoj prefekturi Fukušima), rodnom mestu nekih od najopasnijih samuraja u Japanu, Sokaku je počeo da dobija lekcije iz smrtonosnih borilačkih veština čim je prohodao. Njegova mladost bila je posvećena putovanjima po čitavom Japanu i treninzima sa najboljim majstorima bo­rilačkih veština, te učestvovanju u uličnim borbama sa više protivnika. Kada mu je bilo petnaest godina ubio je nekoliko siledžija i ubica, a sa dvadeset i dve se borio protiv četrdesetak građevinskih radnika u tuči koja je postala poznata kao događaj iz Nihonmacua (po gradu gde se tuča dogodila). On je tada ubio osam ili devet radnika i ranio mnoge druge. Iako je u borbi i sam zadobio opasne rane, Sokaku je uspeo da pobegne. Pomilovan je, jer su mu vlasti poverovale da se radilo o samoodbrani, ali su mu oduzele mač. (Kasnije je čak i bez mača nastavio da pobeđuje brzoplete izazivače, pa je jednog čak dokrajčio bambusovim mačem.)

Nakon ovog događaja, Sokaku je nestao i nije se pojavljivao nekoliko godina. Kada se ponovo pojavio 1898, ovog puta kao učitelj daito rju aiki đucua, stalno je menjao mesto boravka – što ne iznenađuje jer je imao veliki broj neprijatelja koji su se bili zakleli na osvetu. Hodao je okolo sa svojim štapom u kome se nalazilo skriveno sečivo i držao nož u kimonu. Sokaku bez pratnje nikada nije ulazio ni u jednu zgradu, čak ni u sopstvenu kuću, Takođe, čini se da je Sokaku povemeno slao Moriheja da se obračunava sa ubicama koji su tragali za ovim daito rju majstorom, delujući kao njegov „zamenik“. Ovo je za Moriheja bilo neposredno iskustvo smrtonosnog napada. (Treba reći, doduše, da iako je Sokaku bio bez konkurencije u uličnim tučama, njegov način prikrivanja tajni borilačkih veština ogledao se u ovakvim izjavama: „Počuj nečujni zvuk, sagledaj bezoblični oblik. U trenu pročitaj misli svog protivnika i ostvari pobedu bez takmičenja.“)

Treniranjem, ali i dugogodišnjim teškim radom, nošenjem ogromnih cepanica i napornim životom doseljenika (koji je uključivao i savladavanje razbojnika i odbeglih krimanalaca kojih je bilo mnogo na nečuvanoj gra­nici) Morihej je stekao strahovitu snagu. Uprkos tome, on se osećao neispunjeno i osujećeno i kao majstor borilačkih veština i kao ljudsko biće. Kada su iz Tanabea do njega stigle vesti o teškoj bolesti njegovog oca, Morihej je odmah svoje imanje poklonio Sokakuu i 1919. zauvek napustio Hokaido posle sedam godina života u njemu.

Na putu kući Morihej je impulsivno odlučio da poseti centar omoto kio religije, koji se nalazio u Ajabeu, kako bi se pomolio za očevo zdravlje. Tamo je imao još jedan značajan susret, ovog puta sa enigmatičnim Onisaburo Degučijem. (1871-1947). Nekoliko meseci nakon očeve smrti – Joroku je umro pre nego što je Morihej stigao u Tanabe, upravo onako kako mu je Onisaburo predskazao da će se dogoditi – Morihej je postao Onisaburov učenik i 1920. se sa familijom preselio u sedište omoto kio religije u Ajabeu.

Pozne godine

Mada je izgledao dosta strogo i opasno u svojim četrdesetim i pedesetim go­­dinama, kasnije se Morihej transformisao u idealni lik taoističkog besmrtnika: duga, lepršava bela kosa i bela brada, ozbiljno držanje, ži­vahne oči i predivan osmeh.

Morihej je imao širok krug poznanika i posetioci su se nizali jedan za drugim – bilo je tu aristokrata, političara, religijskih vođa, poslovnih ljudi, majstora borilačkih veština, atletičara, glumaca iz pozorišta Kabuki, japanskih plesača, naučnika, filmskih zvezda – svi oni su dolazili da ga posete u njegovom dođou u Tokiju. Dolazili su po nadahnuće ili savet.

Smrt

Neposredno pred smrt Morihej je rekao jednom posetiocu: „Jašem na krilatom konju i posmatram predivan svet odozgo.“ Svojim učenicima je rekao: „Dođite i uhvatite se za ruke sa starim dedom da ujedinimo čitav svet. Mi nemamo neprijatelja u aikidou, niko od nas nije stranac onom dru­gom. Svaki dan trenirajmo kako bismo učinili ovaj svet mirnijim.“ Poslednje kaligrafsko delo koje je Morihej nacrtao četkicom bilo je hikari ili „svetlost.“ Morihej je rekao: „Za mene se ovaj svet nalazi u kraljevstvu svetlosti. Svetlost osvetljava sve stvari. Ponekad je ta svetlost vatreni krug, ponekad nežno zračenje.“ Morihej je umro u zoru 26. aprila 1969. u svom domu u Tokiju. Imao je osamdeset i šest godina.

Kodo Savaki

Kada je po prvi put došao kod svog učitelja, zatekao je Kodo Savakija kako sedi uspravno na prostirci, sa leđima okrenutim prema ulaznim vratima. Pošto je savladao početno zaprepašćenje – jer Učitelj je sedeo u savršenom položaju Bude, što je Dešimarua za trenutak ostavilo bez reči – on se obratio njegovoj nepomičnoj prilici. Kodo Savaki nije ništa odgovorio, dok je Dešimaru stajao na ulazu osećajući sve veću nelagodu. On je ponovo progovorio (kao kada se Eka obratio Bodidarmi prilikom prvog susreta), i opet ostao bez odgovora. No, za razliku od Bodidarme, koji je Eku ostavio da sedi dva dana pre nego što ga je udostojio odgovora, Kodo Savaki je najposle prozborio: "Očekivao sam nestrpljivo tvoju posetu." Učitelj je ove reči izgovorio ne okrenuvši se prema posetiocu, bez ijednog pokreta, ne podigavši čak ni pogled prema njemu.

Obuzet osećanjem velike radosti jer je njegovim lutanjima došao kraj i pošto je pronašao istinskog Učitelja, Dešimaru je učinio pozdravni gest gašo i u tom času postao učenik Kodo Savakija.

Sledeći stope svog Učitelja, on je svoje telo i um posvetio praksi šikantaze. Međutim, nakon američkog napada na Perl Harbur, okolnosti su navele učenika i Učitelja da se rastanu. Tajsen Dešimaru je morao u rat. Kodo Savaki je rekao na njihovom rastanku "Naša zemlja biće razorena, naš narod uništen ... i možda se vidimo poslednji put. Nastoj da, uprkos svemu, voliš ljude bez obzira na veru ili rasu." Tom prilikom Tajsen je od Učitelja dobio rakusu (tradicionalni komad odeće koji oko vrata nose zen budisti) koji je trebalo da mu donese dobru karmu.

Ratno iskustvo

Tokom rata, Tajsen Dešimaru je po zadatku išao u mnoge zemlje. Našavši se na ostrvu Bangka, nadomak Sumatre, Dešimaru je podučavao praksi zazena kineske, indonežanske i evropske stanovnike. Međutim, utučen i povređen zbog ponašanja svog naroda (japanska okuptarska armija je bezrazložno mučila i ubijala lokalne stanovnike), Dešimaru je podržao proteste naroda Bangka. Zbog toga je dospeo u vojni zatvor. Uprkos malariji, teškim vrućinama, komarcima, prljavštini, gladi i žeđi, pod pretnjom egzekucije, on je danima sedeo nepomično u zazen položaju u svojoj ćeliji.

Neposredno pre naređenja o masovnom streljanju, stigla je depeša od najviših vojnih autoriteta iz Japana, da su on i mnoštvo koje je očekivalo egzekuciju, oslobođeni.

Pošto se oporavio od malarije, Dešimaru je opet krenuo da plovi, ovog puta na ostrvo Biliton. Tek što je zaplovio, njegov brod  napali su američki borbeni avioni. Njihove bombe su direktno pogodile brod, pa je Dešimaru, koji je sedeo u šikantazi, zajedno sa brodom potonuo u more. Sasvim sam, sa beležnicom i starim rakusuom, plutao je dan i noć u moru. Na kraju ga je pronašao jedan japanski brod. Iako je njegova odeća bila sasvim pocepana, rakusu je ostao nekim čudom ostao čitav. Kao i Učiteljeve beleške, pisane mastilom.

Kada se rat napokon završio, Dešimaru su zarobili Amerikanci i poslali u jedan logor u Singapuru. Nakon više meseci strahovite patnje, Dešimaru je, zajedno sa još dvadeset hiljada japanskih ratnih zarobljenika pušten na slobodu.

Prenos

Dešimaru se ponovo pridružio svome Učitelju i ostao uz njega sledećih četrnaest godina, do njegove smrti. On se zamonašio nešto malo pre nego što se njegov Učitelj teško razboleo, a Prenos (šiho) je izvršen kada je Kodo Savaki bio na samrti. Kao materijalni dokaz, Učitelj je svom učeniku dao kesu (ručno izrađena odora za meditaciju). I tako je Učitelj Kodo Savaki obavio Prenos i predao kesu Učitelju Tajsenu Dešimaruu, 1965. godine, a to je nešto što se prenosi od Bude do Bude, od patrijarha do patrijarha.

"U Indiji, u Bodidarmino vreme", rekao je umirući Kodo Savaki, "Budizam je bio u stanju propadanja. I zato je Bodidarmin učitelj rekao svom učeniku da prenese ova učenja na Zapad. Isto tako, u Japanu je budizam sada mrtav. Sada i ti, nasledniče moj, koji poznaješ istinsko učenje Bude, prenesi ga na Zapad, da budizam ponovo procveta. Svi ljudi koji rade zazen su moji učenici."

Nakon što je glava Kodo Savakija pokopana u dvorištu nadomak dođoa, Dešimaru je sedeo nepokretan u savršenom položaju Bude četrdeset devet dana. A onda je napustio rodnu zemlju i zaputio se na Zapad.

Od vremena Bude do vremena Bodidarme prošlo je sedamsto godina, od vremena Bodidarme do vremena Dogena još sedamsto godina; a od vremena Dogena do vremena Dešimarua sedamsto godina.

Širenje učenja

Godine 1967., Dešimaru roši se zaputio u Francusku gde je, kao glavni misionar škole soto zena, podučavao sve do svoje smrti, 1982. godine. U Evropi je načio kako da istočnjačke koncepte približi zapadnjačkom umu. Objavio je dvadesetak knjiga na različitim evropskim jezicima i okupio na hiljade sledbenika iz svih krajeva sveta, uključujuči i neke velike umove sa Zapada.