logo-babun

[... proizvoda]
Naslovna » Prikazivanje članaka po tagu borilačke veštine
ponedeljak, 21 mart 2011 13:29

ZEN I BORILAČKE VEŠTINE - Tajsen Dešimaru

Evo, napokon, jedne knjige o borilačkim veštinama koju je napisao istinski učitelj zen budizma. Tajsen Dešimaru je, došavši na Zapad kao autentični zen učitelj, ubrzo postao kultna figura kako za poklonike borilačkih veština koji se zanimaju za duhovni razvoj i zen, tako i za širu intelektualnu publiku. U knjizi on posebno baca svetlost na učenje samuraja.

Objavljeno u Istočnjačka učenja
utorak, 02 oktobar 2012 16:24

O šihanu* Micugi Saotemeu

Saotome-senseiSuština budoa nije veština borenja, ili striktno tehnika, već je to umeće ličnog pročišćavanja i održavanja kvaliteta života. Aikido je na prvom mestu i uvek budo. Bez srčanosti ratnika i duboke želje da se zaštiti društvo, čitav život, Aikido postaje isprazni ples. Budo (put ratnika) jeste istinski duh aikidoa. Ovi principi su utkani i u sam život učitelja Micugi Saotemea.

Objavljeno u Naslovna strana
četvrtak, 03 mart 2011 20:01

HAGAKURE - Jamamoto Cunetomo

Hagakure („U senci lišća”) je priručnik za samurajsku klasu sačinjen iz niza kratkih anegdota i razmišljanja koji istovremeno pružaju uvid i uputstva za način ponašanja koji iziskuje bušido - istinski duh i staza ratnika. Ovo nije filozofska knjiga u smislu u kome se ta reč uglavnom razume: to je zbirka misli i izreka prikupljenih u razdoblju od sedam godina, i kao takva pokriva široku lepezu predmeta, često bez posebnog reda.

četvrtak, 03 mart 2011 22:35

BUŠIDO - Kodeks samuraja

Kodeks samuraja, knjiga stara četiri veka, podrobno objašnjava pravila Bušidoa, japanske staze ratnika. Bušido je izvršio snažan uticaj na japansko društvo, sistem vladanja, privredu, kao i na savremene borilačke veštine kako u Japanu tako i u drugim zemljama.

ponedeljak, 21 mart 2011 18:49

TAO I DŽIT KUN DO - Brus Li

Tao i Džit Kun Do je knjiga koja izražava Brus Lijevu filozofiju borbe i njegova gledišta, a objavljena je posthumno (nakon njegove smrti 1973. godine) Projekat ove knjige počeo je 1970. godine, kada je Brus Li zadobio povredu kičme nakon jedne od vežbi. Tokom vremena oporavka lekar mu je zabranio bavljenje borilačkim veštinama. Šest meseci se oporavljao od ove teške povrede i to je bilo veoma zamorno i obeshrabrujuće za Lija, koji je oduvek bio veoma fizički aktivan

ponedeljak, 21 mart 2011 19:54

UMEĆE RATOVANJA - Sun Cu

Za Umeće ratovanja može se metaforički reći da je to srž vojne teorije švajcarske armije – delo koje nudi različito oružje za bilo koju situaciju, ali je njegova glavna pouka "najbolje je pobediti bez borbe". U zbijenom pakovanju pronaćićete sažete poglede o resursima, lukavstvu, motivu zarade, felksibilnosti, integritetu, tajnovitosti, brzini, pozicioniranju, iznenađenju, obmani, manipulaciji, odgovornosti, praktičnosti. Razmotrite samo jedan od brojnih Sun Cuovih saveta: "Mada ste u stanju najviše borbene gotovosti, treba da delujete nespremno."

ponedeljak, 21 mart 2011 21:31

TAI ČI KLASICI - Vajsun Liao

Tai či klasici su klasični tekstovi koji se koriste kao vodilje u praksi kineske borilačke veštine tai či čuan. Ovi tekstovi, koji se razlikuju od škole do škole, obični su pisani klasičnim kineskim a koriste ih savremene škole koje vuku poreklo od porodice Čen ili od porodice Jang.

subota, 19 februar 2011 23:40

Morihej Uješiba

Morihej Uješiba rođen je 14. decembra 1883. godine u gradu Tanabe. Tanabe se nalazi na obali drevnog Ki distrikta (danas poznatog po imenu prefektura Vakajama). Distrikt je čuven po svojim prirodnim lepotama – ogromnim planinskim vencima, čudesnim šu­mama, veličanstvenim vodopadima, stotinama lekovitih toplih izvora, bogatim voćnjacima i predivnom zalivu.

Premda je Morihej veći deo svog kasnijeg života proveo daleko od Vakajame, on je svoj rodni kraj često posećivao, govoreći: „Bez obzira gde se nalazio, uvek ću u srcu biti dete Kumana.“ Morihejev otac Joroku je bio imućni zemljoposednik i gradski većnik, a njegova majka Juki beše u rodu sa klanom Takeda, jednom od najznačajnijih starih samurajskih porodica. Morihej je bio jedini sin u porodici (imali su četiri ćerke) i smatrali su ga božijim darom.

Mladost

Morihej je rođen prerano, pa je bio slabašan i bolešljiv dečak, ali je zato izrastao u prilično snažnog tinejdžera, i to zahvaljujući svakodnevnim aktivnostima u prirodi koje su se sastojale od plivanja i pecanja u zalivu u proleće i leto, i planinarenja u jesen i zimu, sa dodatkom sumo rvanja.

Stanovništvo Kumana je veoma pobožno. Od svoje pete godine Mo­rihej je ustajao u četiri sata ujutru da bi pratio majku koja je svakog dana odlazila da se pomoli lokalnim bogovima. Morihej je proveo veliki deo svoje mladosti na hodočašćima, posećujući mnogobrojne planinske hra­move i praktikujući misogi, šintoistički ritual pročišćenja koji se obavlja u vodama vodopada i okeana. Morihej je bio opčinjen pričama koje su pri­povedali lokalni čarobnjaci poput čuvenog En no Gjođe, prvog ja­mabušija (planinskog askete) i nikada mu nije bilo dosadno da sluša o čudima koje su izvodili čudotvorci kao što je bio budistički svetac Kukai, osnivač manastira Šingon na planini Koja. Od najranijeg detinjstva je Morihej i sam imao mistična iskustva. Na primer, dešavalo mu se da potpuno mračnu planinsku stazu kojom hoda odjednom osvetli sablasna svetlost, ili ga prožme osećanje da je lak poput ptice koja leti visoko iznad planinskih vrhova.

Moriheja su poslali u školu pri hramu da izučava teška konfucijanska kla­sična dela, ali je on mnogo više voleo da učestvuje u spektakularnim ezo­teričnim ritualima šingon budizma.

Zrelost

Godine 1901. uz pomoć oca i nekih bogatih rođaka, osamnaestogodišnji Morihej se uputio u Tokio da tamo potraži svoju sreću. Imao je uspeha i razvio sopstveni biznis, ali gradski život nije bio za njega. Napokon je Morihej predao svoju firmu zaposlenima i, ne sastavivši u gradu ni godinu dana, vratio se bez prebijene pare u Tanabe. Tokom svog boravka u Tokiju počeo je da uči  buđucu, tradicionalnu japansku borilačku veštinu, a takođe se bavio i zen meditacijom u jednom hramu u Kamakuru-u.

Oktobra 1902. Morihej je oženio Hacu Itogavu. Zatim se 1903. prijavio u vojsku i bio poslat u jedan puk stacioniran u Vakajami. Sukob između Japana i Rusije se zahuktavao pa je postalo očigledno da će doći do oružanih sukoba između dve zemlje. Ispoljavajući žestoku borbenost, što je bila kompenzacija za njegov nizak rast, jer je Morihej imao svega metar i pedeset i šest sentimetara, dakle, manje od minimuma potrebnog za vojnu službu odnosno za prolaz na testu fizičke spremnosti koji u prvi mah nije uspeo da položi, Morihej je postao izuzetan vojnik u trenutku kada je konačno ušao u vojsku: marširao je, pucao i vežbao bolje od svih drugih vojnika u svom puku. Godine 1904. zaista je izbio rat između Japana i Rusije, a Morihej je 1905. poslat na Mandžurijski front. Njega nisu puštali da učestvuje u glavnim bitkama zato što je bio jedini sin u svojoj porodici, ali je kao pripadnik vojne policije učestvovao u akcijama protiv kineskih bandita. Rat se završio brzo (ali sa mnogo krvi prolivene sa obe strane) i već 1905. Japan je izvojevao pobedu.

Borilačke veštine

Godine 1909. Morihej je pao pod pozitivan uticaj eskcentričnog Ku­ma­gusu Minakata (1867-1941), povratnika koji se vratio u Tanabe nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu. Morihej od Kumagusua nije dobijao pacifističke ideje jer je ovaj bio izbačen iz Britanskog muzeja kada je udario jednog kolegu istraživača zbog rasističke primedbe, ali je bio inspirisan Kumagusuovim širokim obrazovanjem, internacionalnom vizijom i spremnošću da prihvati svaki izazov.

Godine 1915. Morihej se susreo sa izuzetnim Sokaku Takedom (1859-1943) velikim učiteljem daito rju aiki đucua. Sokaku je bio oličenje poslednje generacije starih ratnika. Rođen u Aizu (mesto koje se nalazi u današnjoj prefekturi Fukušima), rodnom mestu nekih od najopasnijih samuraja u Japanu, Sokaku je počeo da dobija lekcije iz smrtonosnih borilačkih veština čim je prohodao. Njegova mladost bila je posvećena putovanjima po čitavom Japanu i treninzima sa najboljim majstorima bo­rilačkih veština, te učestvovanju u uličnim borbama sa više protivnika. Kada mu je bilo petnaest godina ubio je nekoliko siledžija i ubica, a sa dvadeset i dve se borio protiv četrdesetak građevinskih radnika u tuči koja je postala poznata kao događaj iz Nihonmacua (po gradu gde se tuča dogodila). On je tada ubio osam ili devet radnika i ranio mnoge druge. Iako je u borbi i sam zadobio opasne rane, Sokaku je uspeo da pobegne. Pomilovan je, jer su mu vlasti poverovale da se radilo o samoodbrani, ali su mu oduzele mač. (Kasnije je čak i bez mača nastavio da pobeđuje brzoplete izazivače, pa je jednog čak dokrajčio bambusovim mačem.)

Nakon ovog događaja, Sokaku je nestao i nije se pojavljivao nekoliko godina. Kada se ponovo pojavio 1898, ovog puta kao učitelj daito rju aiki đucua, stalno je menjao mesto boravka – što ne iznenađuje jer je imao veliki broj neprijatelja koji su se bili zakleli na osvetu. Hodao je okolo sa svojim štapom u kome se nalazilo skriveno sečivo i držao nož u kimonu. Sokaku bez pratnje nikada nije ulazio ni u jednu zgradu, čak ni u sopstvenu kuću, Takođe, čini se da je Sokaku povemeno slao Moriheja da se obračunava sa ubicama koji su tragali za ovim daito rju majstorom, delujući kao njegov „zamenik“. Ovo je za Moriheja bilo neposredno iskustvo smrtonosnog napada. (Treba reći, doduše, da iako je Sokaku bio bez konkurencije u uličnim tučama, njegov način prikrivanja tajni borilačkih veština ogledao se u ovakvim izjavama: „Počuj nečujni zvuk, sagledaj bezoblični oblik. U trenu pročitaj misli svog protivnika i ostvari pobedu bez takmičenja.“)

Treniranjem, ali i dugogodišnjim teškim radom, nošenjem ogromnih cepanica i napornim životom doseljenika (koji je uključivao i savladavanje razbojnika i odbeglih krimanalaca kojih je bilo mnogo na nečuvanoj gra­nici) Morihej je stekao strahovitu snagu. Uprkos tome, on se osećao neispunjeno i osujećeno i kao majstor borilačkih veština i kao ljudsko biće. Kada su iz Tanabea do njega stigle vesti o teškoj bolesti njegovog oca, Morihej je odmah svoje imanje poklonio Sokakuu i 1919. zauvek napustio Hokaido posle sedam godina života u njemu.

Na putu kući Morihej je impulsivno odlučio da poseti centar omoto kio religije, koji se nalazio u Ajabeu, kako bi se pomolio za očevo zdravlje. Tamo je imao još jedan značajan susret, ovog puta sa enigmatičnim Onisaburo Degučijem. (1871-1947). Nekoliko meseci nakon očeve smrti – Joroku je umro pre nego što je Morihej stigao u Tanabe, upravo onako kako mu je Onisaburo predskazao da će se dogoditi – Morihej je postao Onisaburov učenik i 1920. se sa familijom preselio u sedište omoto kio religije u Ajabeu.

Pozne godine

Mada je izgledao dosta strogo i opasno u svojim četrdesetim i pedesetim go­­dinama, kasnije se Morihej transformisao u idealni lik taoističkog besmrtnika: duga, lepršava bela kosa i bela brada, ozbiljno držanje, ži­vahne oči i predivan osmeh.

Morihej je imao širok krug poznanika i posetioci su se nizali jedan za drugim – bilo je tu aristokrata, političara, religijskih vođa, poslovnih ljudi, majstora borilačkih veština, atletičara, glumaca iz pozorišta Kabuki, japanskih plesača, naučnika, filmskih zvezda – svi oni su dolazili da ga posete u njegovom dođou u Tokiju. Dolazili su po nadahnuće ili savet.

Smrt

Neposredno pred smrt Morihej je rekao jednom posetiocu: „Jašem na krilatom konju i posmatram predivan svet odozgo.“ Svojim učenicima je rekao: „Dođite i uhvatite se za ruke sa starim dedom da ujedinimo čitav svet. Mi nemamo neprijatelja u aikidou, niko od nas nije stranac onom dru­gom. Svaki dan trenirajmo kako bismo učinili ovaj svet mirnijim.“ Poslednje kaligrafsko delo koje je Morihej nacrtao četkicom bilo je hikari ili „svetlost.“ Morihej je rekao: „Za mene se ovaj svet nalazi u kraljevstvu svetlosti. Svetlost osvetljava sve stvari. Ponekad je ta svetlost vatreni krug, ponekad nežno zračenje.“ Morihej je umro u zoru 26. aprila 1969. u svom domu u Tokiju. Imao je osamdeset i šest godina.



Objavljeno u O autorima
ponedeljak, 21 mart 2011 12:09

Tajsen Dešimaru

Tajsen Dešimaru (Taisen Deshimaru) je rođen u Japanu, u prefekturi Saga 1914. godine u staroj samurajskoj porodici. Tajsena je podizao njegov deda, koji je bio samurajski učitelj pre revolucije Meiđi i njegova majka, koja je bila sledbenik budističke šinšu sekte. Tajsen Dešimaru je najviše doprineo širenju zen učenja u Evropi, naročito u Francuskoj.

Rano traganje

Mada je, za razliku od Kodo Savakija njegovog učitelja, Dešimaru imao srećno detinjstvo, već u ranim godinama osećao je snažnu patnju ovog prolaznog sveta rođenja i smrti. Praksa nembucu, koju je upražnjavala njegova majka, nije ga ispunjavala, kao ni njegovo dugotrajno studiranje hrišćanske biblije pod vođstvom protestantskog misionara. Dešimaruovi kontakti sa teolozima i sveštenicima nisu ga ispunili, jer mu se činilo da se hrišćanstvo, koje je najpre zaokupilo njegovu pažnju, beznadežno gubi u apstraktnim poetskim slikama. Hrišćanstvu je, po njegovom mišljenju, nedostajalo praktičnog duha, dok je savremenom obrazovanju (Dešimaru je završio Univerzitet u Jokohami), ograničenom vremenski uslovljenim konceptima, nedostajala duhovnost. Tragajući dalje došao je u dodir sa učenjem rinzai. Na kraju ga ni to nije zadovoljilo, kao ni biznis koji je otpočeo. Posle godina lutanja konačno je susreo soto učitelja Kodo Savakija.

Kodo Savaki

Kada je po prvi put došao kod svog učitelja, zatekao je Kodo Savakija kako sedi uspravno na prostirci, sa leđima okrenutim prema ulaznim vratima. Pošto je savladao početno zaprepašćenje – jer Učitelj je sedeo u savršenom položaju Bude, što je Dešimarua za trenutak ostavilo bez reči – on se obratio njegovoj nepomičnoj prilici. Kodo Savaki nije ništa odgovorio, dok je Dešimaru stajao na ulazu osećajući sve veću nelagodu. On je ponovo progovorio (kao kada se Eka obratio Bodidarmi prilikom prvog susreta), i opet ostao bez odgovora. No, za razliku od Bodidarme, koji je Eku ostavio da sedi dva dana pre nego što ga je udostojio odgovora, Kodo Savaki je najposle prozborio: "Očekivao sam nestrpljivo tvoju posetu." Učitelj je ove reči izgovorio ne okrenuvši se prema posetiocu, bez ijednog pokreta, ne podigavši čak ni pogled prema njemu.

Obuzet osećanjem velike radosti jer je njegovim lutanjima došao kraj i pošto je pronašao istinskog Učitelja, Dešimaru je učinio pozdravni gest gašo i u tom času postao učenik Kodo Savakija.

Sledeći stope svog Učitelja, on je svoje telo i um posvetio praksi šikantaze. Međutim, nakon američkog napada na Perl Harbur, okolnosti su navele učenika i Učitelja da se rastanu. Tajsen Dešimaru je morao u rat. Kodo Savaki je rekao na njihovom rastanku "Naša zemlja biće razorena, naš narod uništen ... i možda se vidimo poslednji put. Nastoj da, uprkos svemu, voliš ljude bez obzira na veru ili rasu." Tom prilikom Tajsen je od Učitelja dobio rakusu (tradicionalni komad odeće koji oko vrata nose zen budisti) koji je trebalo da mu donese dobru karmu.

Ratno iskustvo

Tokom rata, Tajsen Dešimaru je po zadatku išao u mnoge zemlje. Našavši se na ostrvu Bangka, nadomak Sumatre, Dešimaru je podučavao praksi zazena kineske, indonežanske i evropske stanovnike. Međutim, utučen i povređen zbog ponašanja svog naroda (japanska okuptarska armija je bezrazložno mučila i ubijala lokalne stanovnike), Dešimaru je podržao proteste naroda Bangka. Zbog toga je dospeo u vojni zatvor. Uprkos malariji, teškim vrućinama, komarcima, prljavštini, gladi i žeđi, pod pretnjom egzekucije, on je danima sedeo nepomično u zazen položaju u svojoj ćeliji.

Neposredno pre naređenja o masovnom streljanju, stigla je depeša od najviših vojnih autoriteta iz Japana, da su on i mnoštvo koje je očekivalo egzekuciju, oslobođeni.

Pošto se oporavio od malarije, Dešimaru je opet krenuo da plovi, ovog puta na ostrvo Biliton. Tek što je zaplovio, njegov brod  napali su američki borbeni avioni. Njihove bombe su direktno pogodile brod, pa je Dešimaru, koji je sedeo u šikantazi, zajedno sa brodom potonuo u more. Sasvim sam, sa beležnicom i starim rakusuom, plutao je dan i noć u moru. Na kraju ga je pronašao jedan japanski brod. Iako je njegova odeća bila sasvim pocepana, rakusu je ostao nekim čudom ostao čitav. Kao i Učiteljeve beleške, pisane mastilom.

Kada se rat napokon završio, Dešimaru su zarobili Amerikanci i poslali u jedan logor u Singapuru. Nakon više meseci strahovite patnje, Dešimaru je, zajedno sa još dvadeset hiljada japanskih ratnih zarobljenika pušten na slobodu.

Prenos

Dešimaru se ponovo pridružio svome Učitelju i ostao uz njega sledećih četrnaest godina, do njegove smrti. On se zamonašio nešto malo pre nego što se njegov Učitelj teško razboleo, a Prenos (šiho) je izvršen kada je Kodo Savaki bio na samrti. Kao materijalni dokaz, Učitelj je svom učeniku dao kesu (ručno izrađena odora za meditaciju). I tako je Učitelj Kodo Savaki obavio Prenos i predao kesu Učitelju Tajsenu Dešimaruu, 1965. godine, a to je nešto što se prenosi od Bude do Bude, od patrijarha do patrijarha.

"U Indiji, u Bodidarmino vreme", rekao je umirući Kodo Savaki, "Budizam je bio u stanju propadanja. I zato je Bodidarmin učitelj rekao svom učeniku da prenese ova učenja na Zapad. Isto tako, u Japanu je budizam sada mrtav. Sada i ti, nasledniče moj, koji poznaješ istinsko učenje Bude, prenesi ga na Zapad, da budizam ponovo procveta. Svi ljudi koji rade zazen su moji učenici."

Nakon što je glava Kodo Savakija pokopana u dvorištu nadomak dođoa, Dešimaru je sedeo nepokretan u savršenom položaju Bude četrdeset devet dana. A onda je napustio rodnu zemlju i zaputio se na Zapad.

Od vremena Bude do vremena Bodidarme prošlo je sedamsto godina, od vremena Bodidarme do vremena Dogena još sedamsto godina; a od vremena Dogena do vremena Dešimarua sedamsto godina.

Širenje učenja

Godine 1967., Dešimaru roši se zaputio u Francusku gde je, kao glavni misionar škole soto zena, podučavao sve do svoje smrti, 1982. godine. U Evropi je načio kako da istočnjačke koncepte približi zapadnjačkom umu. Objavio je dvadesetak knjiga na različitim evropskim jezicima i okupio na hiljade sledbenika iz svih krajeva sveta, uključujuči i neke velike umove sa Zapada.

Objavljeno u O autorima
nedelja, 13 februar 2011 10:10

TAO I DŽIT KUN DO - Brus Li

Ova knjiga, koja je vremenom postala međunarodni bestseler među knjigama koje tretiraju oblast borilačkih veština, zapravo predstavlja kompilaciju Brus Lijevih beleški i crteža, koje je on napravio u periodu od nekoliko meseci dok je ležao u krevetu zbog povrede kičme.

Objavljeno u Borilačke veštine
  • «
  •   
  •  « 
  •  1 
  •  2 
  •  » 
  •  »] 
  • »
Strana 1 od 2