Zrelost

Godine 1901. uz pomoć oca i nekih bogatih rođaka, osamnaestogodišnji Morihej se uputio u Tokio da tamo potraži svoju sreću. Imao je uspeha i razvio sopstveni biznis, ali gradski život nije bio za njega. Napokon je Morihej predao svoju firmu zaposlenima i, ne sastavivši u gradu ni godinu dana, vratio se bez prebijene pare u Tanabe. Tokom svog boravka u Tokiju počeo je da uči  buđucu, tradicionalnu japansku borilačku veštinu, a takođe se bavio i zen meditacijom u jednom hramu u Kamakuru-u.

Oktobra 1902. Morihej je oženio Hacu Itogavu. Zatim se 1903. prijavio u vojsku i bio poslat u jedan puk stacioniran u Vakajami. Sukob između Japana i Rusije se zahuktavao pa je postalo očigledno da će doći do oružanih sukoba između dve zemlje. Ispoljavajući žestoku borbenost, što je bila kompenzacija za njegov nizak rast, jer je Morihej imao svega metar i pedeset i šest sentimetara, dakle, manje od minimuma potrebnog za vojnu službu odnosno za prolaz na testu fizičke spremnosti koji u prvi mah nije uspeo da položi, Morihej je postao izuzetan vojnik u trenutku kada je konačno ušao u vojsku: marširao je, pucao i vežbao bolje od svih drugih vojnika u svom puku. Godine 1904. zaista je izbio rat između Japana i Rusije, a Morihej je 1905. poslat na Mandžurijski front. Njega nisu puštali da učestvuje u glavnim bitkama zato što je bio jedini sin u svojoj porodici, ali je kao pripadnik vojne policije učestvovao u akcijama protiv kineskih bandita. Rat se završio brzo (ali sa mnogo krvi prolivene sa obe strane) i već 1905. Japan je izvojevao pobedu.

Borilačke veštine

Godine 1909. Morihej je pao pod pozitivan uticaj eskcentričnog Ku­ma­gusu Minakata (1867-1941), povratnika koji se vratio u Tanabe nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu. Morihej od Kumagusua nije dobijao pacifističke ideje jer je ovaj bio izbačen iz Britanskog muzeja kada je udario jednog kolegu istraživača zbog rasističke primedbe, ali je bio inspirisan Kumagusuovim širokim obrazovanjem, internacionalnom vizijom i spremnošću da prihvati svaki izazov.

Godine 1915. Morihej se susreo sa izuzetnim Sokaku Takedom (1859-1943) velikim učiteljem daito rju aiki đucua. Sokaku je bio oličenje poslednje generacije starih ratnika. Rođen u Aizu (mesto koje se nalazi u današnjoj prefekturi Fukušima), rodnom mestu nekih od najopasnijih samuraja u Japanu, Sokaku je počeo da dobija lekcije iz smrtonosnih borilačkih veština čim je prohodao. Njegova mladost bila je posvećena putovanjima po čitavom Japanu i treninzima sa najboljim majstorima bo­rilačkih veština, te učestvovanju u uličnim borbama sa više protivnika. Kada mu je bilo petnaest godina ubio je nekoliko siledžija i ubica, a sa dvadeset i dve se borio protiv četrdesetak građevinskih radnika u tuči koja je postala poznata kao događaj iz Nihonmacua (po gradu gde se tuča dogodila). On je tada ubio osam ili devet radnika i ranio mnoge druge. Iako je u borbi i sam zadobio opasne rane, Sokaku je uspeo da pobegne. Pomilovan je, jer su mu vlasti poverovale da se radilo o samoodbrani, ali su mu oduzele mač. (Kasnije je čak i bez mača nastavio da pobeđuje brzoplete izazivače, pa je jednog čak dokrajčio bambusovim mačem.)

Nakon ovog događaja, Sokaku je nestao i nije se pojavljivao nekoliko godina. Kada se ponovo pojavio 1898, ovog puta kao učitelj daito rju aiki đucua, stalno je menjao mesto boravka – što ne iznenađuje jer je imao veliki broj neprijatelja koji su se bili zakleli na osvetu. Hodao je okolo sa svojim štapom u kome se nalazilo skriveno sečivo i držao nož u kimonu. Sokaku bez pratnje nikada nije ulazio ni u jednu zgradu, čak ni u sopstvenu kuću, Takođe, čini se da je Sokaku povemeno slao Moriheja da se obračunava sa ubicama koji su tragali za ovim daito rju majstorom, delujući kao njegov „zamenik“. Ovo je za Moriheja bilo neposredno iskustvo smrtonosnog napada. (Treba reći, doduše, da iako je Sokaku bio bez konkurencije u uličnim tučama, njegov način prikrivanja tajni borilačkih veština ogledao se u ovakvim izjavama: „Počuj nečujni zvuk, sagledaj bezoblični oblik. U trenu pročitaj misli svog protivnika i ostvari pobedu bez takmičenja.“)

Treniranjem, ali i dugogodišnjim teškim radom, nošenjem ogromnih cepanica i napornim životom doseljenika (koji je uključivao i savladavanje razbojnika i odbeglih krimanalaca kojih je bilo mnogo na nečuvanoj gra­nici) Morihej je stekao strahovitu snagu. Uprkos tome, on se osećao neispunjeno i osujećeno i kao majstor borilačkih veština i kao ljudsko biće. Kada su iz Tanabea do njega stigle vesti o teškoj bolesti njegovog oca, Morihej je odmah svoje imanje poklonio Sokakuu i 1919. zauvek napustio Hokaido posle sedam godina života u njemu.

Na putu kući Morihej je impulsivno odlučio da poseti centar omoto kio religije, koji se nalazio u Ajabeu, kako bi se pomolio za očevo zdravlje. Tamo je imao još jedan značajan susret, ovog puta sa enigmatičnim Onisaburo Degučijem. (1871-1947). Nekoliko meseci nakon očeve smrti – Joroku je umro pre nego što je Morihej stigao u Tanabe, upravo onako kako mu je Onisaburo predskazao da će se dogoditi – Morihej je postao Onisaburov učenik i 1920. se sa familijom preselio u sedište omoto kio religije u Ajabeu.

Pozne godine

Mada je izgledao dosta strogo i opasno u svojim četrdesetim i pedesetim go­­dinama, kasnije se Morihej transformisao u idealni lik taoističkog besmrtnika: duga, lepršava bela kosa i bela brada, ozbiljno držanje, ži­vahne oči i predivan osmeh.

Morihej je imao širok krug poznanika i posetioci su se nizali jedan za drugim – bilo je tu aristokrata, političara, religijskih vođa, poslovnih ljudi, majstora borilačkih veština, atletičara, glumaca iz pozorišta Kabuki, japanskih plesača, naučnika, filmskih zvezda – svi oni su dolazili da ga posete u njegovom dođou u Tokiju. Dolazili su po nadahnuće ili savet.

Smrt

Neposredno pred smrt Morihej je rekao jednom posetiocu: „Jašem na krilatom konju i posmatram predivan svet odozgo.“ Svojim učenicima je rekao: „Dođite i uhvatite se za ruke sa starim dedom da ujedinimo čitav svet. Mi nemamo neprijatelja u aikidou, niko od nas nije stranac onom dru­gom. Svaki dan trenirajmo kako bismo učinili ovaj svet mirnijim.“ Poslednje kaligrafsko delo koje je Morihej nacrtao četkicom bilo je hikari ili „svetlost.“ Morihej je rekao: „Za mene se ovaj svet nalazi u kraljevstvu svetlosti. Svetlost osvetljava sve stvari. Ponekad je ta svetlost vatreni krug, ponekad nežno zračenje.“ Morihej je umro u zoru 26. aprila 1969. u svom domu u Tokiju. Imao je osamdeset i šest godina.