logo-babun

[... proizvoda]
Naslovna » Dragan Paripovic

Mijamoto Musaši

petak, 11 februar 2011 20:59 Published in O autorima

U „Knjizi pet prstenova“, Musaši beleži da je rođen u Harimi, ali takođe postoje dokazi da on potiče iz sela Mijamoto u provinciji Mimasaka. Međutim, tačno mesto njegovog rođenja ne može se utvrditi. Datum njegovog rođenja takođe nije tačno utvrđen, ali je, prema sopstvenom svedočenju, rođen 1584. godine. Njegov otac Šinmen Munsai bio je majstor đite (mala metalna šipka sa dodatkom u obliku „palca“ za borbu sa mačevima) i misli se da je ostavio porodicu kada je Musaši bio sasvim mali.
Kada je Musaši napunio trinaest godina, u jednom dvoboju u Harimi porazio je mačevaoca šinto stila, Arimu Kiheija. Njegov drugi dvoboj, takođe krunisan pobedom, dogodio se kada mu je bilo šesnaest godina, i on je tada pobedio mačevaoca Akijamu iz Tađime. Kaže se da se pridružio poraženoj strani (snagama vladara Tojotome) u istorijskoj bici kod Sekigahare 1600. godine, ali ni taj podatak nije siguran. Sledećih nekoliko godina proveo je u napornom vežbanju jer je u dvadeset i prvoj godini otišao u Kjoto i pridružio se klanu Jošioka, klanu koji je obučavao šogunovu porodicu borilačkim veštinama. Nakon što je najstarijem bratu Jošioka Seiđuru drvenim mačem naneo teške povrede i ubio njegovog mlađeg brata Denšičira, Musaši je uspeo da savlada grupu učenika tog klana, koji su, da bi osvetili braću, krenuli za njim i stigli ga u borovoj šumi kod hrama Ičiđo. Kaže se da je tokom borbe sa Seiđurom Musaši imao svoj prvi uvid u „Dva neba“, odnosno u stil dva mača.

Nakon što je u brzini napustio Jošioke, Musaši se susreo i pobedio veštog kopljanika i sveštenika hrama Hozoin, inače učenika čuvenog Ineija. Zatim se na putu za Edo borio sa Musom Gonosukeom, čuvenim majstorom štapa, i ovo je jedini dvoboj za koji bi se moglo reći da je predstavljao Musašijev poraz. Nešto kasnije je pobedio jednog borca Jagjuo borilačkog stila, stila koji je u to vreme spadao među najcenjenije. Na putu za Igu, susreo se sa poznatim borcem sa nunčakama, Šišido Baikinom, pa je i nad njim odneo pobedu.

U aprilu 1612. Musaši je napustio Kjoto u uputio se Kokuru na severu Kjušija. Tamo je potražio jednog očevog učenika, koji je u tom trenutku bio stariji činovnik feudalnog dobra u Kokuru-u, da bi od njega dobio dozvolu za dvoboj sa Ganriju Sasaki Kođirom. Kođiro je radio kao učitelj mačevanja za Hosokava klan, i bio je poznat po svom dugačkom maču i lastavica stilu. Ovaj poznati dvoboj odigrao se u Funašimi, današnjoj Ganrijušimi, malom pustom ostrvu u blizini Kokurua. Predanje kaže da je Musaši čamcem prebačen na ostrvo, da je tamo sopstvenim rukama načinio drveni mač od jednog vesla, i onda je tim „mačem“ posekao svog nesrećnog protivnika. Kođiro nije preživeo taj dvoboj.

Prema nekim svedočenjima, Musaši je 1615. uzeo učešća u jednoj vojnoj akciji u tvrđavi Osaka, kada je konačno poražen klan vladara Tojotome. Nakon toga je putovao kroz severne provincije Deva i Hitači, gde je stekao učenika Iorija, koga je kasnije usvojio kao sina. Zatim se vratio u Nagoju, gde je ostao da živi nekoliko godina. Godine 1637. učestvovao je u napadu na tvrđavu Hara tokom Šimbara ustanka, u kome je zadobio nekoliko povreda. Kada se vratio u Kjoto radi oporavka, on se na jednom književnom skupu 1640. susreo se sa Hosokava Tadatošijem, upravnikom zamka Kumamoto, koji ga je pozvao da bude gost u njegovoj rezidenciji. Mušaši je poziv prihvatio i tu je ostao da živi, kao i da praktikuje i podučava borilačke veštine.

U februaru 1641. na Hosokavinu molbu, Musaši je napisao „Trideset i pet članaka o borilačkim veštinama“. Ovo je bio njegov prvi pisani tekst i verovatno je predstavljao osnovu „Knjige pet prstenova“. Nažalost, Tadatoši je ubrzo nakon toga umro u pedeset i četvrtoj godini, pa su se njegove nade da će njegov stil biti i zvanično prihvaćen, izjalovile. Tada je čuveni mačevalac ušao u period kada se prevashodno bavio poezijom, čajem, slikanjem i vajarstvom.

Godine 1643. Musaši je osetio prve zlosutne znake nečega što će se kasnije ispoljiti kao fatalna bolest. Te godine se u oktobru mesecu, da bi se pročistio, „popeo na planinu Ivato ostrva Kjušju u provinciji Higo, poklonio se Nebu, odao poštovanje boginji Kanoni, suočio se sa Budom“ i počeo da piše „Knjigu pet prstenova“. Nju je dovršio nakon dve godine meditiranja o svojim iskustvima.
Negde u proleće 1645. njegova se bolest, za koju se utvrdilo da je vrsta raka, pogoršala, pa se on u aprilu povukao u jednu pećinu na planini Ivato, gde je prethodnih godina praktikovao zazen, i gde je želeo da u miru sačeka smrt. Međutim, učenici su ga ubedili da se vrati u svoju rezidenciju da bi se brinuli o njemu. Dospevši u kritično stanje, 12. maja je podelio poklone učenicima, a kao svoj poslednji čin, izdiktirao je „Put usamljenika“ (ili „Put oslanjanja na sebe“) dvadeset i jednu poruku o samodisciplini za potonje generacije.

19. maja 1645. Mijamoto (Šinmen) Musaši umro je u svojoj rezidenciji, najverovatnije u šezdeset i drugoj godini. Od njega se oprostio sveštenik Šunzan, sa kojim je Musaši učio zen, i priča se da se, dok je ovaj izgovarao sutre, nebo iznenada naoblačilo i usledio je strahovit udarac groma. Tako je obeležen odlazak velikog mačevaoca. (Iz predgovora „Knjige pet prstenova“ u prevodu Vilijama Skot Vilsona, Kodansha International)

Knjiga pet prstenova

Knjiga koja na engleskom nosi ispravan naziv „Knjiga pet sfera“, delo Mijamota Musašija posvećeno umeću ratovanja, predstavlja čisto pragmatični poduhvat. Musaši ismeva spoljašnji sjaj i komercijalizaciju borilačkih veština, usmeravajući pažnju na psihološki i fizički aspekt smrtonosnog napada i odlučne pobede kao suštine ratovanja. Njegov naučno agresivan, u potpunosti nemilosrdan pristup vojnoj nauci, iako nije bio široko zastupljen među japanskim majstorima borilačkih veština, predstavlja jednu visoko koncentrovanu karakterizaciju određenog tipa ratnika samuraja. Iako se u vezi njegovih dramatičnih podviga razvio čitav korpus legendi, malo se toga pouzdano zna o životu Mijamota Musašija. Ono što je on izneo o sebi u svojoj „Knjizi pet prstenova“ je primarni izvor istorijskih činjenica. Prvi put je u borbi ubio čoveka sa trinaest godina, a poslednji put sa dvadeset i devet godina. U jednom trenutku svog života on je navodno prestao da koristi pravi mač, ali je nastavio da zadaje smrtonosne udarce protivnicima sve do kraja karijere mačevaoca. Poslednje tri decenije života Musaši je proveo usavršavajući i podučavajući svoju ratničku nauku. Priča se da se nikada nije češljao, da se nikada nije kupao, da se nije ženio, da nije stvorio dom i da nije podizao decu. Iako je poznavao društvene veštine svog vremena i uistinu ih je preporučivao svakome, Mijamoto Musaši je u suštini išao asketskim putem ratnika do kraja svog života.

Rođen u ratna vremena, odgajan u borbama koje su se vodile na život i smrt, zatim svedok prelaska nacije na miroljubivu politiku bez presedana u istoriji Japana, Mijamato Musaši je napustio život običnog čoveka da bi postao živući primer dva esencijalna principa drevnih borilačkih i taktičkih tradicija, koje je prenosio i mlađim generacijama.

Prvi od tih osnovnih principa je sačuvati unutrašnji mir i pribranost čak i u središtu haosa nasilja; drugi je ne zaboraviti na mogućnost izbijanja sukoba i u mirnim vremenima. Kao ratnik iz dva potpuno različita sveta, sveta rata i sveta mira, Musaši je bio primoran da praktikuje oba ta fundamentalna principa ratničkog puta na veoma intenzivan način, što je njegovom delu dalo neponovljivu crtu oštroumnosti i surovosti.
(Iz predgovora „Knjige pet prstenova“ u prevodu Tomasa Klirija, IP„Babun“)

Sun Cu

petak, 11 februar 2011 20:43 Published in O autorima

Sun Cu, „Učitelj Sun“ je počasna titula koja je data Sun Vu-u (544-496 p.n.e.) autoru proslavljenog dela „Umeća ratovanja“, možda najuticajnije knjige o vojnoj strategiji svih vremena. On je takođe jedan od najranijih realista u teoriji o međunarodnim odnosima.
U autorovom imenu slovo wu znači „vojno“ odnosno „borilačko“ kao u wu shu - borilačke veštine.

Istorijska figura

Izvor podataka kojima danas raspolažemo o životu Sun Cua jeste jedna biografija koju je napisao istoričan Sima Čian (Sima Qian), koji ga opisuje kao generala koji je živeo u državi Vu u 6. veku p.n.e, i koji je bio savremenik jednog od najvećih kineskih mislilaca antičkih vremena – Konfucija. Prema predanju, Sun Cu je bio pripadnik šija. Ši je naziv za kineske aristokrate bez poseda, potomke onih aristokrata koji su bili izgubili svoje posede tokom teritorijalne konsolidacije koja se dogodila u vreme Prolećnog i Jesenjeg perioda. Za razliku od većine šija, koji su bili putujući učenjaci, Sun Cu je radio kao najamnik (profesija slična današnjem vojnom savetniku). Prema predanju je kralj Vua Helü, učinio Sun Cua generalom negde 1512. godine, kada je ovaj dovršio svoju čuvenu raspravu o vojnim pitanjima. Ono što je danas poznato kao „Umeće ratovanja“ nosilo je naziv „Sun Cu“ – jer, stavljanje ime autora umesto naziva nekog dela bila je uobičajena kineska praksa pre perioda Čin (Qin). Nakon njegovog postavljenja je kraljevstvo Vu, koje je bilo divljačko i necivilizovano, postalo jedno od najmoćnijih država jer je uspelo da osvoji državu Ču, jednu od najmoćnijih država Prolećnog i Jesenjeg perioda. Sun Cu, koji je uvek priželjkivao miran i spokojan život, odjednom je nestao kada je kralj Helü konačno osvojio Ču. Stoga je tačan datum njegove smrti ostao nepoznat.

Umeće ratovanja

 Savremeni kineski naziv „Sun Cu-a“ (prvobitni naslov knjige „Umeće ratovanja“) je „Sun-ci ping fa“. „Sunci“ je savremeni način izgovaranja imena „Sun Cu“. „Ping fa“ može se prevesti kao „princip primene sile“, „vojne metode“, „vojne procedure“ ili „borilačke veštine“. Negde oko 298. p.n.e. istoričar Džuang Đi (Zhuang Zi) je zabeležio da je Sun Cuova teorija uvrštena u tehnike borilačkih veština, kako napadačkih tako odbrambenih, kako u oružanom sukobu tako i onome u kome se oružje ne koristi. Njegov „ping fa“ predstavljao je filozofsku osnovu onoga što danas nazivamo azijskim borilačkim veštinama. Francuski prevod iz 1722, prvi prevod „Sun Cua“ na neki evropski jezik, nosio je naziv „Art Militaire des Chinois“ i verovatno izvršio uticaj na engleske prevode najčešće naslovljene sa „Umeće ratovanja“.

Istorijska pozadina

Najviše o istorijskoj pozadini „Sun Cua“ može se pročitati u uvodu jednog izdanja „Umeća ratovanja“ iz 1910. čiji je prevodilac Lajonel Gils (Lionel Giles), a ta knjiga se može besplatno skinuti sa sajta Projekat Gutenberg (Project Gutenberg). U Gilsovom uvodu on se bavi zbrkom koja vlada po pitanju istorijske pozadine Sun Cua. Godine 1972. pronađen je set tekstova urezanih na bambusu u jednoj grobnici blizu Linji-a u Šandongu. Oni su omogućili da se potvrdi autentičnost poznatog dela teksta i da se mu se pridodaju novi, do tada nepoznati odeljci. Ova verzija je nastala negde između 134. i 118 p.n.e. što opovrgava starije teorije da su neki delovi teksta dopisani mnogo kasnije.
Dve najviše čitane kineske verzije „Umeća ratovanja“ predstavljale su izvore za prevođenje knjige na engleski i druge jezike. Tek 1970. nastala je nova potpunija verzija u Taipeju, kao kompilacija oba teksta sa dodatkom nekih skorašnjih arheoloških istraživanja. Ovo delo je poznato pod imenom „Kompletna verzija Sun Cuovog Umeća ratovanja“, namenjeno je Kancelariji nacionalne odbrane za istraživanja i proučavanja, i ono predstavlja izvor za neke novije i potpunije prevode ovog dela.

„Umeće ratovanja“ je jedna od najpopularnijih zbirki vojnih tekstova u istoriji. Drevni Kinezi dugo godina su „Umeće ratovanja“ smatrali osnovnim delom za svakoga ko se bavi vojnim temama i pitanjima, i ono svakako spada među najvažnije zbirke tekstova, odnosno knjiga u kineskoj literaturi. Kaže se da su i Mao Ce Tung i Josif Staljin svakodnevno čitali ovu knjigu kada su ratovali.

Lao Ce

četvrtak, 10 februar 2011 23:13 Published in O autorima

Ime Lao Ce, pod kojim je poznat u Evropi, zapravo nije lično ime nego epitet koji se najtačnije prevodi kao „Starac“. Njegovo prezime glasilo je Li, što je veoma rasprostranjeno prezime u Kini. U mladosti zvali su ga „Er“ (uvo); kao učenjak bio je poznat pod imenom „Po Jang“ („grof Sunce“ ili „Sunce“), a nakon smrti nadenuše mu ime Tan ili Lao Tan (u bukvalnom prevodu „staro dugo uvo“ što znači „Stari Učitelj“). Čini se da je došao iz predela koja se danas zove provincija Henan, i koja predstavlja najjužniju od takozvanih severnih provincija. Najverovatnije je bio nekih pedesetak godina stariji od Konfucija, što bi značilo da je umro negde krajem VII veka p.n.e.

Radio je kao arhivar na dvoru, koji se u to doba nalazio u Luo-Jangu (Luo-Yang), u današnjoj provinciji Henan. Pripoveda se da je nekako u to doba, pomenutom dvoru naišao u posetu Konfucije, i upoznao se s njim. Mnogo toga je rečeno o susretu ova dva giganta kineske misli.

Njihov susret je pomenut ne samo u Si Ma Đianovom istorijskom delu, već se o njemu neposredno i posredno govori u knjizi Li Đi koja pripada konfucijanskoj filosofskoj školi, i u poznijem delu Konfucijeve školske pripovetke, Đia Ju (Jia Yu), kao i u relativno ranoj taostičkoj literaturi. U svakom slučaju, njihov susret se do početka vladavine dinastije Han (II vek p.n.e.) toliko urezao u svest naroda, da je njihov sastanak ovekovečen na čuvenim nadgrobnim spomenicima u zapadnom Čao-tongu (Chaodong) u blizini Đia Ksianga (Jia Xiang); ovde je Konfucije prikazan kako Lao Ceu poklanja fazana u znak poštovanja. Postoji mnoštvo zapisa o razgovoru koji se tom prilikom vodio. Svi se slažu u jednom, da je Lao Ce u manje-više omalovažavajućem tonu govorio o Konfucijevim cenjenim uzorima, herojima iz davnina, i da je pokušao da ga ubedi u ispraznost njegovih kulturnih nastojanja. Konfucije je, s druge strane, pred svojim učenicima iskazao poštovanje za mudračevu nedokučivu misaonu dubinu, poredeći ga sa zmajem koji na oblacima jezdi nebom. Tema njihovog razgovora može se donekle rekonstruisati na osnovu poglavlja Tao Te Đinga, i iz priča o Konfucijevim susretima sa „skrivenim mudracima“ u Konfucijevim Analektima, knjiga XVIII. Očigledno se ne može ništa pouzdano saznati o pravom sadržaju njihovog razgovora. Da li njihov razgovor zalazi u područje legende, kako to smatra Šavan (Chavannes) u svom prevodu Si Ma Điana (Les Memoires historiques de Se Ma Tsien, vol V, Paris, 1905, pp-300ff) - ili ne - nije lako odlučiti. Razlog više za razmišljanje predstavlja činjenica da razgovor nije neposredno pomenut u Analektima, mada se pominje nekolicina sličnih susreta.

Smatra se da je Lao Ce napustio dvor u trenutku kada su se političke okolnosti toliko pogoršale, da više nije bilo nikakve nade za ponovno uspostavljanje reda. Prema kasnijim legendama, on je, jašući crnog vola, stigao do same granice provincije, do planinskog prevoja Ksien Gu. Čuvar granice, Vin Ksi (Vin Xi), zatražio je od njega da ostavi za sobom neki pisani trag; tako je, na njegov zahtev, Lao Ce sastavio i uručio mu „Tao Te Đing“ od pet hiljada ideograma. Zatim se uputio ka zapadu, ali se ne zna tačno gde. Razumljivo da je mašta stvarala dalje legende na osnovu ove priče, prema kojima je Lao Ce otišao u Indiju i susreo se sa Budom. U kasnijim raspravama koje su se vodile između budista i taoista, svaka strana je tvrdila da je osnivač jedne religije učio od osnivača druge. U stvarnosti, međutim, planina Ksien Gu doista se nalazi u zapadnom delu nekadašnje države Džou, ali je to u srcu Kine. Svaki lični kontakt između Lao Cea i Bude je potpuno isključen: dakle, sva kasnija predanja su samo nagađanja, i ne uklapaju se u istorijsku sliku.

Ali, ni tu nije kraj nizanju legendi. Upravo iz razloga što je život „Starca“ pružao tako malo podataka za proučavanje, legende su nastavile da se nesputano šire. Njegova ličnost poprimila je gigantske razmere, i najposle izrasla u kosmičku figuru za koju se govorilo da se pojavljuje na zemlji na različitim mestima i u različitim vremenima. U ovom kontekstu nećemo se baviti smešnim igrarijama sa imenom Lao Ce (koje se takođe može prevesti kao „staro dete“).

Iz toga jasno sledi da ne možemo naučiti mnogo o Lao Ceovom radu na osnovu fragmentarnih i neproverljivih činjenica o njegovom životnom putu. Za mistika, životna Istorija - kao i sve ostale istorijske činjenice - raspršuju se poput nematerijalnih utvara. No ipak: jedna originalna i jedinstvena ličnost progovara iz aforizama „Tao Te Đinga“. Prema našem mišljenju to je najbolji dokaz o njihovoj drevnosti. Ali, kada su u pitanju takve stvari, čovek jedino može da se osloni na intuiciju; o njima ne vredi raspravljati. Na kraju, ovo pitanje nije od presudne važnosti. U svakom slučaju: „Tao Te Đing“ postoji, bez obzira na to ko ga je napisao.

Brus Li

četvrtak, 10 februar 2011 22:15 Published in O autorima

Brus Li (Li Đun Fan, 1940 –1973) bio je kinesko- američki glumac, majstor borilačkih veština, filozof, filmski režiser, praktičar ving čuna i osnivač džit kun doa. Smatra se jednim od najuticajnijih majstora borbe dvadesetog veka i kulturnom ikonom. Magazin Tajm ga je proglasio jednim od 100 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka.

Li je rođen u San Francisku, Kalifornija, a mladost je proveo u Hong Kongu. Filmovi koje je on producirao u Hong Kongu i Holivudu dramatično su podigli popularnost tradicionalnih honkonških borilačkih filmova i pobudili novi talas interesovanja za kineske borilačke veštine na Zapadu.

Zapažen je po svojim ulogama u pet filmova: Veliki gazda, Pesnica gneva, Put zmaja, U zmajevom gnezdu, i Igra smrti, od kojih je prva tri napisao i režirao on sam.

Li je postao širom sveta poznata ikona, vrlo popularan u Aziji, naročito među Kinezima, budući da je zagovarao kineski nacionalizam i držao do kineskog nacionalnog ponosa u ključnom istorijskom periodu.

Mada je u početku trenirao ving čun, kasnije je odbacio utvrđene stilove borilačkih veština, u korist tehnika koje je preuzimao iz različitih izvora, da bi najposle stvorio sopstveni sistem i filozofiju borbe pod nazivom  džit kun do.

Džit kun do

Džit kun do je nastao 1965. godine. Kontroverzni meč sa Vong Džek Menom (Wong Jack Man) veoma je uticao na Lijevu filozofiju borilačkih veština. Nakon otprilike tri minuta borbe (neki kažu 20-25 min) Vong Džek Men se predao. Li je zaključio da je borba trajala predugo i da kroz tehnike ving čuna neće razviti svoje potencijale. On je zauzeo gledište da su tradicionalne borilačke veštine previše rigidne i formalne na uštrb praktičnosti, pogotovo u uslovima ulične borbe. Li je odlučio da razvije sistem sa naglaskom na “praktičnost, felksibilnost, brzinu i efikasnost”. Počeo je da koristi različite metode treninga kao što su dizanje tegova za snagu, trčanje za izdržljivost, istezanje za fleksibilnost i još mnogo toga drugog, konstantno prilagođavajući ove i mnoge druge vežbe svom ličnom stilu..

Li je naglašavao ono što je voleo da naziva “stil bez stila”. To je podrazumevalo odbacivanje formalnog pristupa koji je odlikovao tradicionalne sisteme. Kasnije je žalio što je svoj stil nazvao džit kun do, jer je to ipak podrazumevalo neke parametre, dok je ideja njegove borilačke veštine bila da se drži izvan parametara i ograničenja.

Filozofija

Mada je Li bio poznat kao majstor borilačkih veština, on je takođe studirao dramu i filozofiju na Vašingtonskom univerzitetu. Bio je načitan i posedovao je veliku biblioteku. Njegove knjige o borilačkim veštinama i filozofiji borbe prošarane su njegovim filozofskim razmišljanjima. Verovao je da svako znanje na kraju dovodi do samo-spoznaje, i govorio da je borilačko umeće put koji je on izabrao za samo-izražavanje. Bio je pod uplivom taoizma, budizma, a takođe je dosta cenio Krišnamurtija. Sledeći citati reflektuju njegovu borilačku filozofiju:

Budi bezobličan, poput vode… Ako staviš vodu u posudu, ona postaje posuda. Ako je staviš u bocu, ona postaje boca. Voda može mirno da teče ili da plje kulja. Budi voda, prijatelju moj…"

Svi oblici znanja na kraju postaju samospoznaja.

Koristi samo ono što je upotrebljivo i pokupi ga gde god stigneš.

Ne poriči automatski klasični pristup borbi, jer ćeš tako stvoriti još jedan šablon koji će te zarobiti.

Naprasita narav će te svaki put načiniti budalom.

Uvek budi to što jesi, izrazi sebe, imaj veru u sebe, ne izlazi iz sebe tražeći uspešnu ličnost koju ćeš imitirati

Nije bitno svakodnevno uvećavanje, nego svakodnevno umanjivanje. Kloni se nesuštinskih stvari.

Neobične sposobnosti

Džoe Luis, koji se smatra najvećom figurom u istoriji karatea, tvrdi da je Brus bio neverovatno snažan s obzirom na svoje telesne dimenzije. Mogao je da drži tegove od četrdesetak kilograma u uspravnom stavu na grudima, a zatim bi ispružio ruke, stavio jednu preko druge i držao tegove tako dvadesetak sekundi. “To je neverovatno za čoveka koji je bio težak svega 70 kilograma. Znam dizače tegova koji dižu do 100 kilograma a nisu u stanju to da izvedu.”

Dan Inosanto tvdi da je “Brus imao strahovitu snagu kada je držao teret vodoravno iz stojećeg položaja. Lično sam se uverio u to kada sam ga video kako drži tegove od šezdeset kilograma sa ispruženim rukama.”

Karl Abs, nemački dizač tegova, dva puta teži od Brus Lija i koji je dizao 150 kilograma, mogao je da podigne samo par kilograma težine više na način na koji je to Brus Li izvodio.

Ted Vong tvrdi “Brus je mogao da izvodi puno različitih vrsta trbušnjaka i dizanja tegova sa klupe. On je dizao 120 kilograma sa klupe u tri serije po deset.

Nakon što bi uradio sklekove na palcima i sklekove sa težino od 120 kilograma na leđima, nastavio bi da radi druge vežbe.

Džon Litl kaže "On je želeo da spozna granice ljudskog tela. Mogao je da uradi dve hiljade udaraca na dan, hiljadu nožnih udaraca na dan, a onda bi trčao još 5-6 kilometara.

Hejvord Nišioka, nekadašnji šampion u džudou, opisao je Lijev udarac u grudi sa daljine od svega jednog inča: “Kada me je Li udario, samo što nisam iskočio iz pantalona i skliznuo niz zid. Međutim, nisam mogao da verujem pa sam ga zamolio da to ponovi. Nakon drugog udarca bio sam potpuno uveren. Nisam mogao da verujem da neko može da bude tako snažan.”

Hašimoto, učenik Šigeru Egamija i četvrti dan u karateu, kada ga je Nišioka pitao šta misli o tom Lijevom udarcu sa daljine od jednog inča rekao je: “Zastrašujuće. Pre njega nisam sreo takvog borca nigde, čak ni u Japanu.

ANĐELI U MOJOJ KOSI - Lorna Birn

sreda, 23 mart 2011 15:02 Published in Motivacija i inspiracija
Međunarodni bestseler
Anđeli u mojoj kosi je autobiografija jedne Irkinje - mistične vidovnjakinje, koja poseduje moći svetaca iz pradavnih vremena.Lorna Birn viđa anđele i razgovara s njima još od najranijeg detinjstva. Sada kada su joj deca odrasla ona po prvi put otvoreno govori o stvarima koje je videla i naučila.

Kupite knjigu online

  • Online cena sa popustom: 652,00 din.
Strana 63 od 66