To je bilo razdoblje velikih promena. Kultura koja se bila razvila u bronzanom periodu sada se povlačila pred nadiranjem novih društvenih elita i moćnih novih država. Mnogi savremenici Čuang Cea doživljavali su vreme u kome žive kao vreme velike krize u kojoj nove, moderne vrednosti uništavaju drevnu tradiciju i bacaju čitavo društvo u haos.
Mnogobrojne kineske filozofske škole raspravljale su o načinima kako da se obnovi uređeno i moralno društvo. Neke od tih škola kao što su bili konfucijanci i mocisti, nastojali su da redefinišu moralne vrednosti i institucije sa jednog društvenog stanovišta, nadajući se da će tako uspeti da stvore "bolju" zajednicu. Čuang Ce je odbacivao takve napore. On je govorio da ne možemo identifikovati nijednu apsolutnu vrednost kao osnovu zajednice, pa je odbacivao drušvenu reformu i zagovarao put ličnog postignuća kroz slobodu imaginacije.
Takođe je naglašavao relativnost svih ideja i konvencija koje su u osnovi sudova i mišljenja. Za njega, rešenje za čovekovo nepodnošljivo stanje je poistovećenje sa univerzalnim Taom ili principom Prirode. Po njemu, čovek može da ostvari istinsku sreću i slobodu samo ako spozna Tao – prirodni Put, i ostvari jedinstvo s njim.
Dakle, Čuang Ce je pronalazio smisao samo u širem "Nebeskom" kontekstu (Ćien), koji je opisivao kao nesvesni, prirodni proces, koji nije delo antropomorfnog boga ili čoveka – a koji obuhvata "deset hiljada stvari". Poput drugih starih kineskih mislilaca, i on je stvarnost shvatao pre kao faze jednog procesa nastajanja nego kao statička stanja. Stvarnost je za njega holistička. Svaka promena nastaje delovanjem sile (te) koja operiše kroz sve stvari podjednako, žive i nežive, terajući ih na preobražaj. Njegova vizija radikalno se razlikuje od dominantnog zapadnjačkog viđenja stvarnosti, koje se fokusira na stvari (ne na energiju) zamrznute u različita stanja i oblike postojanja – kao što se film razlikuje od niza statičkih slika.
Pošto Čuang Ce realnost vidi kao holistički proces promene, on tvrdi da se ona ne može razumeti u okvirima kategoričkog mišljenja. Ovakvo mišljenje, po njegovom shvatanju, postavilo je veštačke, u čovekovoj režiji izmišljene granice među stvarima, koje nam stvaraju iluziju da su stvari međusobno potpuno različite i strogo odvojene, sa tačno određenim svojstvima. Ljudi su tako nadevali "imena" stvarima i klasifikovali ih u kategorije, odnosno "vrste". Čuang Ce je osećao da je ovakvo reduktivno mišljenje razbilo našu viziju stvarnosti i lišilo nas svesti o njenoj istinskoj "nebeskoj" prirodi. S njegove tačke gledišta, sve je samo privremena faza jednog večnog, fluidnog procesa i ne može se svrstati u kategorije.
Za Čuang Cea je pojam slobode nešto sasvim izvan svakog društvenog i političkog konteksta. Da bi sprečio svaku zloupotrebu ovakve slobode, Čuang Ce predlaže jedan vid ne-egoistične akcije (vu vei). Često prevođen kao "nedelanje" vu-vei se neretko pogrešno shvata kao pasivnost, međutim ovde se radi o delovanju bez svesnog cilja ili namere, tako da um pojedinca biva isključivo vođen unutrašnjom silom (te). Po definiciji ovakvo ponašanje ne može biti sebično ili nepotpuno, jer čoveka dovodi u sklad sa ukupnom stvarnošću.
Prosvetljeni koji se ponašaju na ovaj način ostvaruju najvišu slobodu samoostvarenja. Poznati kao istinski ili savršeni ljudi, oni su metaforički predstavljeni kao duhovi koji se slobodno kreću kroz univerzum. Kao šamani u staroj Kini, oni mogu da prelaze sve granice i vide ono što je skriveno za druge jer su ostvarili poseban uvid u stvarnost. Duhovno lutanje šamana tako postaje metafora za slobodu imaginacije. Ovakav je Čing, Čuang Ceov drvodelja, umetnik koji je ispraznio svoj um od svih konvencija i predrasuda da bi stvorio delo koje je zapanjilo sve, a on sam ostvario najviši oblik umeća.
Drvodelja
Čing, majstor drvodelja, pravio je nosač zvona
od jednog dragocenog drveta. Kad ga je završio,
svi su se zapanjili. Zaključili su
da je to sigurno delo duhova.
Princ kraljevstva Lu obratio se majstoru drvodelji:
„U čemu je tvoja tajna?“
Čing je odgovorio:
„Ja sam samo običan radnik
i nemam tajni. Radi se samo o jednom –
kad sam počeo da razmišljam o poslu koji ste naručili,
pazio sam na svoj duh i nisam mu dozvoljavao
da se zamajava sitnicama
koje nisu imale veze sa zadatkom.
Gladovao sam s ciljem da primirim svest.
Posle trodnevnog posta
zaboravio sam na dobitak i uspeh.
Posle pet dana
zaboravio sam na pohvalu ili kritiku.
Posle sedam dana
zaboravio sam na svoje telo
sa svim njegovim udovima.
Dotad su iščilile sve moje misli
u vezi s Vašom Visosti i dvorom.
Iščezlo je sve što je moglo da me odvrati od tog posla.
Bio sam usredsređen samo na misao o nosaču zvona.
Tada sam se uputio u šumu
da osmotrim drveće u njihovom prirodnom stanju.
Kad se pravo drvo pojavilo pred mojim očima,
u njemu sam jasno i nesumnjivo razaznao nosač zvona.
Preostalo mi je samo
da zasučem rukave
i da se latim posla.
Da nisam naišao na to naročito drvo
uopšte ne bi bilo nikakvog nosača zvona.
A šta se desilo tom prilikom?
Moja sabrana misao
prepoznala je skrivenu mogućnost u tom drvetu;
iz tog živog susreta proisteklo je delo
koje pripisujete duhovima.“
