„U leto 1987. na Korčuli, jednom dalekom ostrvu u Jadranskom moru, dok smo ležali raštrkani po maloj privatnoj plaži, sunčajući se nagi, čula otupljenih jakim mediteranskim suncem, moji dugogodišnji prijatelji su po prvi put sa mnom odigrali „Kocku“. Postavljali su mi pitanja, a ja sam lenjo odgovarao na njih,  ne obraćajući pažnju na njihovo kikotanje i povremene napade smeha. Nakon njihovog objašnjenja, pomislio sam da je „Kocka“ samo još jedna igra koju smo igrali tog leta. U svakom slučaju, niko nije znao da kaže odakle je došla. Poneseni atmosferom letnjeg lenstvovanja, niko nije mnogo razmišljao o „Kocki“, osim što smo je koristili kao deo jedne druge igre zvane mediteransko zavođenje.

Uprkos tome, mnoge „Kocke“ su sakupljene tog srećnog leta 1987.

...

Nekoliko meseci kasnije, krajem septembra, prikupljajući energiju za poslednji kadar mog prvog filma, provodio sam vreme u bakinoj kući u Vojvodini na severu Jugoslavije. Oduvek sam to malo selo na obali Dunava doživljavao kao neobičnu oazu mira i spokoja, koju zaobilaze politička trvenja i ratovi, i gde je lokalno stanovništvo samo puki svedok i posmatrač istorije, iako njihove navike vuku duboke korene iz austrougarske tradicije. Svaki aspekt lokalnog života otkrivao je duboki uticaj zaboravljene, ali nekada snažne carevine. Posebno način na koji su ljudi nudili i servirali hranu. Moja baka tu nije bila nikakav izuzetak.

Jednog popodneva, nakon uobičajeno bogatog i beskrajno dugog ručka, dok me je gnjavila svojim uobičajenim pitanjima zašto nisam oženjen i kada planiram da se ženim, pokušao sam da promenim temu „Kockom“. Na moje zaprepašćenje odgovorila mi je:

„Mani Kocku. Reci mi kakav ti je konj da ti sredim da se upoznaš sa nekom finom devojkom iz sela.“

Oči su mi se širom otvorile.

„Šta, ti znaš za ovu igru?“

Ona mi odgovori kao da se radi o stvari koja je svima očigledna.

„Naravno da znam. Svako je zna. I to nije igra! Samo mi reci kakav ti je konj i ja ću ti reći…“

„Stani malo, odakle je došla? Gde si je naučila?“

„Duga je to priča, a ja moram da nahranim kokoške.“

Ostavila me je samog i zaintrigiranog. Jedina osoba koja je mogla da mi kaže nešto više bez dodatnih pitanja u vezi moje ženidbe beše lokalni sveštenik. Stoga sam otišao da ga posetim. Doduše, ne u crkvi. Pronašao sam ga na uobičajenom mestu za pecanje, tamo gde Dunav sporije teče, praveći oštar zaokret. Boca lokalnog crvenog vina beše dovoljna da me oslobodi većine mojih grehova.

Poznavao sam oca Ambrozija, i on je mene. Govorio je da sam bio jedini koji nije pokazivao nikakvo poštovanje prema njegovoj tehnici krštenja, jer sam poprskao vodom celu crkvu i drao se kao magarac. Kladim se da je tu priču svima ispričao. Bio je dobro raspoložen bez obzira na činjenicu da još nije uhvatio nijednu ribu. Nasmešio mi se… ili boci crvenog.

„Čemu ovaj mito?“ Dobro je potegao iz boce. „A, kocka?! Doneli su je Turci! U svakom slučaju, to je moja teorija. Drugi ljudi imaju druge teorije, ali se je sa njima ne slažem. Ako prelistaš crkvene knjige s početka prošlog veka do danas, tu se nalaze samo uobičajeni podaci o rođenjima i smrtima (poteže iz flaše) baš kao u bilo kom drugom malom gradu ili selu na obodu carstva… (poteže iz flaše) izuzev kratkog perioda od nekih dvadesetak godina, kada su uobičajeni zapisi o životu u selu… znaš kako su se te stvari pisale, uštogljenim visokoparnim stilom u nasleđe budućim generacijama… Gde sam ono stao? (poteže iz flaše) A, da, ova brižljivo čuvana tradicija odjednom se pretvorila u nasumično zapisivanje događaja u obliku dnevnika.“ Pogledao me je konspirativno i načinio pauzu.

Više nisam bio režiser filmova; bio sam dete koje željno iščekuje nastavak priče.

(Poteže iz flaše) „Na početku, dnevnik se sastoji od sasvim jasnih zapisa o seriji događaja koji su se odigrali u našem selu. Zapisi su prvo na uobičajenom nemačkom, onda na srpskom, kasnije na arapskom, sanskritskom, i, konačno, na nekom nerazumljivom jeziku o kome još uvek raspravljaju naučnici u Hajdelbergu i Oksfordu.“ (Pauza, poteže iz flaše). „Dnevnik“, nastavio je, „započinje opisom neobično vlažnog leta 1804. godine, kada je, smatra se, magla bila tako gusta da se dešavalo da čitavo selo nestane u njoj, i to nekoliko dana zaredom. Neki konji, deca i starci izgubili su se u njoj i više ih nikada niko nije video.“ Prekrstio se i ponovo potegao iz flaše. „Kada se magla povukla on je već bio tu. Kao sazdan od magle.“

„Ko?“

„Kariton, čovek koji je doneo Kocku!“

„Bio je Turčin? Ne zvuči turski.“

„Pa, neki ljudi misle da je bio. Ja mislim da je bio Grk koji je ukrao Kocku od Turaka i onda pobegao preko granice. Ime mu je zapravo bio Hariton, ali niko nije umeo da pravilno izgovori to h ispravno, pa su ga prozvali Kariton. Pored toga, zvučalo im je mnogo više hrišćanski. (poteže iz flaše) U svakom slučaju, u daljem tekstu taj Hariton ili Kariton, već kako se zvaše, organizovao je selo u skladu sa principima Kocke. I selo je procvetalo. Postalo je centar sveta.“ On se nostalgično zagleda u zalazak sunca.

Pokušao sam da zamislim to majušno selo u centru bilo čega, ali mi nije polazilo za rukom. Okrenuo se prema meni.

„Ne veruješ? Pročitaj dnevnik. Sve je tu napisano. (poteže iz flaše) Selo, naravno, nije odmah postalo centar. Isprva je bilo odmorište za karavane koji su, iz nekog razloga, bili promenili svoj hiljadugodišnje pravce kretanja. Čuli su se svi jezici ovog sveta. Zidane su škole i bordeli. Na sve strane su nicali hramovi, džamije, sinagoge i crkve svih vrsta, i kada ljudi nisu služili svom bogu, onda su služili bogu trgovine. Brda najfinije kineske svile razmenjivala su se za ruske dijamante, tone španskog zlata, ili za visoke arapske brodove pune kafe i orijentalnih začina. A svi ti trgovci su se zaustavljali u selu, koje uopšte više i nije bilo selo.“

„Nije? Šta se dogodilo?“

„Pretvorilo se u predivnu evropsku metropolu.“

Pomislio sam, smešeći se, kakav je divan lažov ovaj pop. On želi da dâ istorijski značaj ovom malom selu.

„Šta se dogodilo sa K… Haringtonom?“

„O, pa on je pronašao svog konja, mislim ženu, i uplovio u bračne vode. Zaboravio sam joj je ime, ali imali su četvoro dece. Dva dečaka i dve devojčice. Kada je umro, porodica se odselila, noseći Kocku sa sobom. A centar sveta se pomerio na neko drugo mesto. I ovo mesto je ponovo postalo malo selo.“

„Ali ljudi u selu, mislim u gradu, znali su odgovore. Zašto…?“

„Znali su odgovore, ali ne i pravilno tumačenje! Čak i nakon svih ovih godina još uvek ga uče. “ (poteže iz flaše)

„Šta tu ima da se uči?“

„Oho-ho, šta! Mnoge, mnoge stvari koje ne znaš ni da postoje u tebi i tvojim prijateljima. (poteže iz flaše) Na primer, znaš li ti da su neke važne političke i istorijske odluke našeg vremena, bilo ispravne ili ne, donesene nakon konsultacije sa Kockom? Ona je uticala na ishod važnih ratova – Cezarovih, Napoleonovih, Kutuzovljevih, čak i na ishod ruske revolucije. (poteže iz flaše) Čak je i jedan umetnički pokret nazvan prema Kocki!“

Počeo sam da se smejem. I on se smešio, uživajući u svojoj priči ili možda vinu.

„Šta? Ne veruješ mi?“

„Ma ne, verujem ti, ali kako to da, nakon svih tih po svet važnih aktivnosti, ništa nije ostalo u selu?“

Nakon poslednjeg dugog potezanja flaša je konačno ispražnjena.

„Znaš šta? Plašiš ribe svim ovim pitanjima o Kocki. Dođi sutra, donesi još vina, i pokazaću ti dnevnik.“

Međutim, sutra je bio drugi dan, i sudbina je htela da ga provedem za svojim rediteljskim stolom završavajući svoj film, ali sam mu obećao da ću se vratiti da pogledam dnevnik. Otac Ambrozije mi je samo mahnuo praznom bocom u znak pozdrava. Tada sam ga video poslednji put.

...

Nekoliko godina i mnogo kocki kasnije, evo me u gradu Njujorku, čekam na neke povratne pozive iz Holivuda.

„Kuc, kuc.“ Sudbina kuca na moja vrata u vidu Eni, velikog Žaka i četrnaest mačaka.

Eni: (smešeći se) Zdravo! Mi smo tvoji novi susedi.

Žak: (zapovednim tonom) Eni! Prekini da pričaš i prvo nahrani čoveka! Ne možemo dopustiti da nam susedi budu tako mršavi!

Mačke ne komentarišu, ali jedna od njih, gospodin Kobi (najveća, najdeblja ruska plava mačka koju sam ikada video) me posmatra, trepne dvaput, pa se okrene Žaku i, kunem se, promrmlja nešto što liči na: „Mršavi je O.K.!“

Onda uleću u moj stan.

Što se mene tiče, ostao sam bez teksta, a oni su to protumačili kao da sam gladan. Možda sam i bio. Nije prošlo mnogo vremena a ja sam se našao usred gurmanske fešte koja bi se u najmanju ruku mogla uporediti sa rimskom kulinarskom orgijom najvećih razmera, sve vreme okružen mačkama, uz Eni koja mi postavlja pitanja i Žaka koji odgovara na ta pitanja umesto mene. Najveći deo vremena ja sam ćutao. Hrana je bila tako dobra da mi je trebalo vremena da shvatim ko su oni.

Eni je bolja od Prozaka i Valijuma zajedno. Razgovaraj s njom dva ili tri puta dnevno, i tvoja depresija je nestala. Iznenadni nalet energije te preplavi i ti opet dišeš normalno, čak i usred Nju Jorka. Tvoj mozak postaje agilniji, kao da si konzumirao nekakav verbalni ginseng. Snažno preporučujem dnevne doze razgovora sa Eni. Osećaćete se bolje, garantovano!

Veliki (skromno je to poređenje) Žak je njen muž. Lično smatram da su oboje ne govore istinu u vezi s tim, i da je  V E L I K I  Žak zapravo njen dobri duh koji je zakopao čarobnu lampu čim je izišao iz nje. A pritom je i kuvar!

Mačke su mačke, izuzev gospodina Kobija, koji puši cigare u mom kupatilu i povremeno ima napade smeha bez nekog vidljivog razloga.

Naravno, igrao sam Kocku sa svima njima (uključujući i mačke) a oni su je igrali sa svojim prijateljima, njihovi prijatelji sa svojim prijateljima, tako da posle mnogih večera i nekoliko dobrih scenarija, i mnogo primera različitih Kocki, smatrao sam da treba da objavimo knjigu o Kocki i prenesemo vam naše znanje.

Moram vam priznati da je Eni zapravo napisala ovu knjigu i da sam ja, osim što sam s njom podelio neke Kocke iz moje kolekcije, najčešće bio dobavljač cigareta (mada kuvam i dobru kafu, takođe). Žakova uloga je bila da nas hrani (previše) i da nam govori kako smo u svemu omanuli. Nasuprot njemu, mačke su nam većinu vremena pružale punu podršku.

Moja baka je umrla a da me nije videla oženjenog. Otac Ambrozije je takođe otišao i sada peca na nebu na nekom oblaku i ispija vino iz tog kraja. Što se mene tiče, ja još uvek čekam na odgovore iz Holivuda i uzimam regularne doze verbalne terapije moje prijateljice Eni, dok gospodin Kobi pokušava da prestane s pušenjem (do sada bezuspešno).

Ako mi ne verujete, dođite kod mene na večeru i uverite se svojim očima. Samo ponesite svoju kocku – mi imamo sve ostalo. “

Nemamo šta dodati ovim nadahnutim Pešićevim rečima, ali imamo jednu ponudu za vas: